Već je kasno.
Gasim sva svijetla .Pustim telefon na answering machine.
20:00 je sati ,zatvaram vrata i krenem kući.
Idem ulicom Rosary Gardens, umorna , iscrpljena, puna nervoze i stresa.
Savijem moj omiljeni kašmir bordo šal oko vrata, tašnu na desno rame i žurim.
Bio je težak dan na poslu, pomislim .Kao nikad.
Hodam brzim koracima i jedva čekam da stignem kući . Svaka kuća ljepša od druge, poredane milimetrima,zelenilo na sve strane.
Tu i tamo sretnem naše paciente koji žive u blizini .Pozdravjaju me svi.
-Hello , how are you?
- Not to bad, thanks !
-Good night, take care!
-Thanks, good night to you.
I tako dalje umorna hodam sve do Beaufort Street.
Čujem ,neko me zove na bosanskom. Žuri i on biciklom, ali usporava dok se približava .
- Ma odkud ti bona, zar do sada radiš ?
-Eto moj R…, sada sam završila,ponedeljkom zatvaramo u osam. Pa kako si ti, šta ima ? - Eto deveram, deveram , ko’ u tudjini, šta reći, ali nije loše, može biti i gore.
Ali de reci ti meni ,jeste li počeli davati te vakcine za grip ?
-Da,da nazovi me sutra na poslu da bukiraš appointment(sastanak).
-Hoću, hoću sigurno .Inače šta ima.Jesi li išla dole ovog ljeta ?
-Nisam išla dolje, ali bila negdje drugo ovaj put malo za promjenu . A ti,jesi li ti bio ?
-Ma jok,nisam ove godine .A da ti iskreno kažem malo je i ostalo kome da idem .
Od moje porodice nije ih puno ostalo ,a jarani svi po bijelom svijetu.Tu i tamo i oni koji su ostali …ma j… ga , nemaju vremena za mene .Ma znaš i sama kako ti to ide.
Svi svoje porodice ,posao život.
Isto ko i mi, kuća pos’o, pos’o kuća što rahmetli Ekrem Jevremović reko .Ništa ko prije , ništa ko prije .Sarajevo je za mene tužna prošlost .Ali opet, ja nekako potajno svaku noć sakrijem se ispod maglovitog Sarajeva, šetam Miljackom po danu i spuštam se Bjelavama zimi po bijelom snijegu. Tu tu sam opet…. ne može se pobjeći . Jok !Sarajlija stari sam ti ja . Jok , ne mere se pobjeći .
Ama ništa,baš ništa ko što je bilo. Eh te ljepote . Nedostaje sve, i živo i mrtvo.
Ali de reci ti meni,kako zdravlje ?
Jel ja se bogami ne osećam dobro ,ali ne žalim se.Ne volim da se žalim .Proći će valjda . Bosanac sam ti ja, sve ti ja trpim.Bosna moja me naučila , i sevdaha, i tuge i sabura.
R….,visok 2 metra,sijede kose,mršav. Plavo sivkaste oči uvijek nasmejan ali pomalo i tuge u njegovom osmijehu .
Pravi Bosanac ,duhovit uvijek prijatan .
Večeras mi izgleda drugačije. Kao da se nešto skrije u njegovoj duši.Nekako kao da se smanjio .Smije se,ali drugačije .
Mislim se ,hoću li ga pitati ? Malo se ustručavam .Ponekad ljudi neće ti reći,a nekad im smeta .Ali….nekako mi baš izgleda drugačiji. Nije isti R…. koji uvijek dodje nasmijan ,pun humora i punih smiješnih doživljaja. Uvijek neki vic usput. Zna da obožavam bosanske viceve.
Kad god dodje kod doktora ,ako me nema tu ,uvijek slušam iz susjedne sobe kako upita moje koleginice “where is Vildana ,you know,Lady from my country? Is she not working today ? She is from my country !
I uvijek to ponavlja sa nekakvom nostalgijom ,i nekim osjećajem sigurnosti ,eto da i on ima nekoga u ovoj zemlji iz svoje zemle.To me uvijek malo rastuži ,ali uvijek izadjem iz sobe,nasmijem se i pozdravlam ga.Popričamo kad imam vremena ,ljubazno se pozdravlja kad završi kod doktora , zahvali se i tiho ode .Negdje se izgubi u svom svijetu izmedju samoće, nostalgije i tuge sve do sledeće posjete kod doktora . I tako godinama već deset godina otkad radim u toj klinici .
Prije puno godina , radila sam u jednoj klinici gde je bilo puno više pacijenata iz svih krajeva bivše. Uvijek sam se dobro osećala medju njima, a i njima je uvijek drago bilo što sam tu . Nekako smo djelili bol . Bilo nam je lakše .
Ovdje u Rosary Gardens ih ima ali puno manje .
R… je bio pacijent dugo dugo u Chelsea Medical Services.
Pamtim njegovu radost tog dana kada je prvi saznao da sam i ja iz tih krajeva.
Kad sam ga zvala gospodine B…. slatko se nasmijao i rekao mi je “ zovi ti mene imenom, kakav gospodin, čuj koji sam ti ja više gospodin! A naši smo ti mi, nek , zovi ti mene imenom. Tako, tako nek ja čujem da neko zove moje ime.
Nikad me nije pitao koje sam nacionalosti .
Ali mi je jednom u šali rekao , po imenu da sam bosanka ali po akcentu nikad nije mogao biti siguran .
Njegov engleski je malo slabiji i uvijek se šali na taj račun.
-Ama super je ,ne treba meni više, razumijem ja sve što oni meni vele. Super je ,super ne treba više. Nekada je i bolje što manje da razumijem.
Eto nekako ja ko ‘odbijam da naučim više,jel i onako stalno ti ja mislim samo na bosanskom ,pa velim ja ne treba mi više.
Pa i što će mi . Radim pomalo na nekom hotelu ,i malo na underground noćnu smijenu . Super super ! Mislim ja onako, ništa ne treba više,samo nek je zdravlja.
I tako ,uvijek kad dodje kod ljekara razmjenimo nekoliko riječi o Sarajevu,kako on kaže,a i ja se slažem da je bio najljepši grad u bivšoj.ali više nema isti šarm.
Onda se malo žalimo na engleze , pa na Englesku ,ko bajagi da se nešto žalimo.
Ali uvijek kad spominje rat, njegove su oči punih suza . Uvijek nešto skriva. Znam da ima duboku ranu.Tugu .Bol .
Osjećam .
Rodio se na Bjelavama ,tu gdje sam i ja prvi put stanovala kao student . Jednom sam mu rekla, da me tada bio upoznao , možda drugačije bi pomislio o meni.
U to vrijeme, ja sam bila foreigner u Sarajevo .
Pa da, veli on, iskreno priznajući istinu.
Eto vremena pa sada sve razumijemo bolje, ali eto. Tu smo, gde smo!
Ali ovdje se nekako osećamo isto . Djelimo istu nostalgiju ,sudbinu i oboje smo foreigners u ovoj zemlji.
Napustio je Sarajevo za vrijeme rata .Doživio je tragediju,rat,glad, smrznuo se,plakao . Nije uspeo nikoga dovesti sa sobom. Sam je izašao . Sam i ostao .
Sve se promijenilo.Ali jedino što mu je ostalo, bio je bosanski duh.
Smijao se kad mu se plakalo , a plakao je samo kad ga je duša izdala .
Insan nije od kamena, mora se poneka suza….
-J… ga, sudbina naša je to bila,šta ćeš .Ima i gore ! De de velim ja tebi, ima i gore!
Nikad se nisam usudila da ga upitam ,šta od toga gore ima od onoga što je on preživio.
Uvijek sam ga poštovala I divila se njegovom saburu.
Ali večeras on izgleda nekako drugačije. Ne znam ,možda mi izgleda . Ili sam ja umorna?
Ali opet upitah .
-R…. jel sve u redu ?
Nešto mi izgledaš umoran?
Čuj umoran ? Ama svaki dan sam umoran, i kad ne radim , ali j….ga, opet deveram. Ne žalim se ja. Hvala bogu ima se raditi, a raditi se mora. Znaš Bosna je to. Mora se ljudima pomoći dok se može . Meni ovdje je dovoljno! Hvala kraljici na sve, nema šta se žaliti.Al’ eto, mora se mora misliti I na one dolje .
Nije ih puno ostalo od mojih. Znaš, znaš ono…. čula si i ti . Pa grozan rat, j…ga . Nisam ja jedini koji je zakopao svoju dušu tamo.
A eto sad, i moja sestra ima ovu neizlečivu bolest. Muž joj je umro. Ne od rata . Od tuge. Nije lako, zakopati njih toliko. Puklo mu je srce.
A sestra eto, mala penzija a bolesna. Pa eto, toliko koliko se može . Moram, nema ona sada nikoga. Samo mene, najmladjeg brata.
Zovem je, ali me rastuži bona . Eto, eto zvao j nju malo prije . Nema se i više što reći . Nije joj puno ostalo. Mjeseci a možda i nedelje !
Mislim otići malo. Al opet me nešto zaustavi ! Kome više ići kad i nje ne bude ?
Pa opet velim, moram moram je još jednom vidjeti. Sigurno ću otići . Moram, moram. Biće i suza ,znaš ono….al’ moram otići.
Ali se nekako bojim. Biće mi teško da se vratim. Kome da idem tamo ?A kome da se vratim ovdje ?
Ne mrzim ja više nikoga za moju sudbinu.
Vidiš ti bona, ne znaš više ni koga da mrziš . I ovi naši, usraše sve żivo. A I oni tvoji, i na Kosovu, i u Crnoj Gori , pa više i ne znaš koga da mrziš ? Gori od goreg.Bona velim ja tebi!
J…. ga. Sve sve se promijenilo u mom životu .
Al eto, biće dobro ! Nadam se . Ama takav sam ti ja, uvijek se nadam. Nema druge, to, nadati se i ništa drugo . Bosanac sam ja. Sve izdržim. Za insana je valjda sve da izdrži .Praštamo mi i zaboravljamo brzo.
E pa daj ja sad tebe bona da upitam, jesi li čula onaj vic o Muji ….dosta te gnjavih o mom životu .
Nisam mogla zaustaviti suze. Malo od vica, malo od njegovih riječi .
Bože moj koju je on tugu preživio ? I rijetko se žali .
-Dobar vic, pravi rekoh.
Posdravi se on ljubazno, u svoj bicycle I ode. Sjeda mu kosa, žuta jakna i srce slomljeno na milion komada.
Vratih se ja s’posla kasno, ode R…. na posao tek sada. Noćna smena, veli.Već mi izgleda umoran.Sagnute glave.
Underground.
London. Engleska. Zapad !
Stigla sam kući umorna , nešto večerala što je snaha skuhala I legla. Brzo sam zaspala. Valjda od umora. Ili sam se požurila da sanjam śto prije ovaj lijepi san.
Sanjala sam najlepši san . Otvorim prozor,
cijela ulica Ferhadija vrije od ljepote.
Dreni i Arti se igraju i čitava njihova raja zajedno.
Sami u radnji, naručio učkur pitu i dijeli zadnji ćevap s’Enom, Špirom, Garom i ostalima. Hej Žubi, daj naruči još malo te učkur pite kod Jevrejskog muzeuma, taj mokri burek bolan, i malo krompiruše ! Dolazi čitava raja, a bogami je ukusna! Nema te pite na čitavoj zemaljskoj kugli!
Srećni do samog neba.Svi !
A ja zovem moje jaranice jednu po jednu imenima. Vratila sam se u svoj stari konak.Hajde na kahvu, ja častim !
A boga mi biće i rahat lokuma. Sarajevo je ovo!
“Ne mrzim ja nikoga ,veli on .Koga da mrzim?”
U pravu je R…. pomislim.
Eto i ja isto. Koga?
Koga da više mrzim ?
One koji nas isteraše iz naše zemlje , ili ove koji nam zgadili domovinu i povratka nam više nema ?
Vildana Dibra Zhubi
Foto: Beaufort Street
